Jedini album Bitlsa koji je izdavača oterao u minus i deveti objavljen na tlu Amerike na leto će obeležiti 45 godina od publikovanja, a fotografija za njegov omot, po kojoj je „Yesterday“... and Today nadaleko čuven, danas proslavlja taj jubilej. Zli jezici reći će Big deal. Svake godine može da se obeleži neka obletnica. To je činjenica i u normalnim okolnostima, tu bi se razgovor o jednoj sasvim prosečnoj kompilaciji i završio. Međutim, ako bih pokazala fotografiju famozne četvorke, koja je iskorišćena za omot albuma, verujem da bi priča krenula nekim malo drugačijim tokom.
Kako se to dogodilo da korice nadžive album, i to ne samo fizički, več i značenjski? Za sve je kriv Robert Bob Vitaker, britanski fotograf kojeg su upravo Bitlsi i proslavili. Naime, jednog prolećnog dana pre mnogo godina, preciznije 25. marta 1966, muzičari su se uputili u Vitakerov studio u Čelziju na snimanje fotografija za omot i promociju singla Rain/Paperback Writer. Pošto im je bilo dosta njihovog standardnog imidža, bend i fotograf su želeli da razbiju monotoniju tako što će napraviti nešto potpuno drugačije od onoga što bi publika inače očekivala od Bitlsa. Tako je nastala ova legendarna, verovatno najpoznatija fotografija vesele četvorke. Obučeni u bele mantile prekrivene krvlju, komadima mesa i osakaćenim plastičnim lutkama, momci sede blaženi i nasmejani. Sasvim dovoljno da se javnost šokira.
O značenju pomenute nadrealistučke fotografije već gotovo pola veka ispredaju se različite priče. Alan Livingston, u to vreme direktor Kapitol Rekordsa, u javnom izvinjenju objasnio je da je reč o satir koja je pogrešno protumačena, te da je povlače kako bi izbegli narušavanje imidža Bitlsa. U to vreme smatralo se i da je takozvana „butcher cover“ odgovor muzičara na kasapljenje njihovih albuma od strane američkih izdavača. Naime, nije tajna da su u Kapitol Rekordsu izdavali „skraćene“ verzije britanskih albuma za po koju pesmu. Protivnici rata u Vijetnamu su naslovnicu videli kao glas protiv krvoprolića. Teorija (zavere) i tumačenja je, dakle, mnogo. Pa ipak, možda je najbolje verovati autoru na reč. Naime, nije tajna da je martovsko fotografisanje usledilo neposredno pošto je Džon Lenon izjavio da su Bitlsi popularniji od Isusa. Želeći da da svoju viziju toga kuda ide hrišćanstvo, kako je sam rekao, Vitaker je osmislio ovu satiričnu, popartovsku obzervaciju popularnosti benda. „To je bio težak posao. Morao sam da odem kod lokalnog mesara da nabavim svinjetinu. Morao sam da idem u fabriku lutaka da nabavim lutke. Morao sam da nabavim veštačke oči, zube“, rekao je Bob u intervjuu za magazin Goldmine 1991. Iako su je uglavnom branili u javnim istupanjima, nisu svi Bitlsi bili jednako oduševljeni ovom fotkom – Džordž Harison, inače vegetarijanac, u to vreme je ostao upamćen po izjavi da je fotografija odvratna, da je ideja glupa: “Ponekad svi radimo glupe stvari misleći da su cool u svojoj naivnosti, a ovo je jedna od njih.”
Pored ove, tog dana su kreirane i druge famozne fotografije, koje zapravo daju kontekst Robertovom umetničkom konceptu, odnosno Avanturi mesečarenja. Po ugledu na ruske ikone, on je želeo da stvori trodelni panel, čiji bi centralni deo bila sporna fotografija, inače jedina načinjena u koloru. S jedne strane trebalo je da se nadje slika Bitlsa sa ženom koja je leđima okrenuta objektivu, sa sve nizom kobasica koje simbolizuju pupčanu vrpcu i zapravo rađanje Bitlsa. Za drugu stranu bila je predviđena kompozicija na kojoj Lenonu dok sedi, a Džordž Harison, ukucava eksere u glavu. Pominje se i četvrta fotografija, na kojoj se vidi Lenon koji ramom od kartonske kutije, sa natpisom 2.000.000, uokviruje Ringovu glavu. Nije jasno za koju potrebu je ona uslikana, ali se zna da je trebalo da označi da je Star samo jedan od dva miliona duša na zemlji. „Mesarska fotografija“ kakvu je mi znamo, nije dovršena. Trebalo je da ima zlatnu pozadinu, a Bitlsi oreole ukrašene draguljima.
Inspiraciju za svoju umetnost Vitaker je crpeo iz dela Hansa Belmera, nemačkog nadrealiste, skulptora, fotografa, koji je pak pelcer za sopstveno stvaralaštvo dobio u objavljenim pismima Oskara Kokoške (Der Fetisch, 1925). Belmerova „lutkarska umetnost“ nastala je iz revolta prema nacističkoj partiji. Ne želeći da ih na bilo koji način podrži, Belmer stvara mutirane forme i nekonvencionalne poze, koje se direktno suprotstavljaju kultu savršene lepote, koju partija na vlasti favorizuje. Pretpostavlja se da su tri događaja bila neposredni povod za njegovu opsednutost lutkama - upoznavanje rođake tinejdžerke 1932, zatim prisustvo na Ofenbahopvim Hofmanovim pričama, kao i dobijanje kutije svojih starih igračaka koju mu je majka jednom prilikom poslala.
Knjiga Die Puppe, s kojom se Vitaker susreo, objavljena anonimno u Nemačkoj, sadržala je 10 crno belih fotografija Belmerovih aranžmana. Budući da mu knjiga tada nije bila pripisana, te da je on stvarao u izolaciji, njegova umetnost u Nemačkoj dugo je bila nepoznanica. Međutim, kada su mu dela proglašena degenerativnom umetnošću, bio je primoran da prebegne u Francusku, gde će ga Andre Breton i drugi nadrealisti oberučke dočekati.
O ličnosti kakva je bio Belmar, moglo bi se dosta pisati. No, vratimo se na omot za „Yesterday“... and Today. To je ipak današnja tema. Nakon što je juna 1966. objavljen, album je munjevitom brzinom povučen sa tržišta. I pored toga što je ova fotografija imala tri pojavljivanja u britanskoj štampi, pre nego što je zaživela na koricama, odjek američke javnosti je bio prilično negativan. Nemajući kud, čelnici Kapitol Rekordsa angažovali su, verovali ili ne, opet Vitakera da snimi novi omot. Načinjena u kancelariji menadžera „Buba“ Brajana Epštajna, fotografija prikazuje momke okupljene oko brodskog kovčega. Ni više ni manje. Stari omoti su povučeni sa tržišta i od distributera. Međutim, kako bi smanjili štetu, biznismeni su rešili da deo prvobitnih korica ipak ne unište, već ih samo prelepe novom fotografijom. Tako se dogodilo da jedan album ima čak tri verzije omota – originalnu, ujedno i najređu, budući da album nije bio u prodaji već samo dostavljen radio stanicama i distributerima za internu upotrebu, zatim prelepljenu i konačnu verziju.
Da li nije hteo da bude upamćen kao cenzor, ili je možda želeo da mu se naslednici obogate – teško je reći. Ipak, nekadašnji direktor Kapitol Rekordsa Alan Livingston odvojio je iz skladišta, za svoje potrebe, četiri stereo i 19 mono ploča albuma „Yesterday“... and Today. Nakon što ih je godinama čuvao u ormanu, sa sve izjavom o autentičnosti, overenom kod notara, poklonio ih je svom sinu. Potonji ih je već 1987. godine ponudio na prodaju na konvenciji Bitlsa nedaleko od Los Anđelesa. Koja je bila cena, do danas je ostalo predmet spekulacija. No, gotovo deset godina kasnije, u Dalasu, jedna od tih ploča prodata je za „tričavih“ 39.000 dolara.
Tog istog 25. marta grupa je pozirala za mnogo konvencionalnije fotografije koje je snimio Najdžel Dikson za magazin The Bealtes Book. Po običaju, nosili su rolke i tamne sakoe. Takođe, dali su i radijski intervju. Priznaćete vrlo ispunjen prolećni dan. Vredan da ga se povremeno setimo...
