Na vrhu zelenog brda kod Vajmara postoji jedno mesto na kojem je Gete imao obicaj da sedi sa svojim prijateljem Ekermanom. Naslonjeni ledjima na hrast, uzivali su u zelenom, barsunastom, valovitom tirinskom predelu i raspravljali o knjizevnosti i zivotu. Ekerman je zabelezio majstorove reci: "Ovde se covek oseca veliki i slobodan."
Kada je 1937. godine suma iskrcena da bi se izgradio koncentracioni logor, Geteov hrast je zasticen posebnim zakonom, koji je doneo nacisticki rezim. Zvao se Zakon o zastiti prirode. Oko hrasta je podignuta ograda, te se tako sacuvao do poslednje ratne godine, kada se, u americkom bombardovanju, sa jedne strane zapalio. Nacisti su odlucili da se posece. Jedan logoras koji je u medicinskom bloku pravio posmrtne maske, upotrebio je komad tog drveta da izrezbari ljudsko lice koje se jos moze videti u muzeju Nacionalnog mesta za spomen i upozorenje Buhenvald.
Tacno mesto na kojem se nalazio Geteov hrast pokazali su mi u zimu 1991. godine, prilikom moje druge posete logoru. Vodic mi je bio visok, mrsav covek, cije je dodvorno ponasanje nagovestavalo bojazljivost. "Ovde mozete da vidite", rekao je, "tipican nemacki mentalitet." (Vodic je i sam bio Nemac.) "Geteov hrast - kultura i romantizam; krematorijum - varvarstvo; zooloski vrt - sentimentalnost."
Jan Buruma, Plata za krivicu. Uspomene na rat u Nemackoj i Japanu, Samizdat B92, 2002.
